Osnovna škola Ivana Gorana Kovačića Vrbovsko

U Brod Moravicama je 17.studenog 2016.godine održano 25. dijalektalno sijelo „Govor mog zavičaja“. Priredba je održana u Domu kulture u Brod Moravicama.

Priredbu je otvorio zbor OŠ Brod Moravice, a skup je pozdravio ravnatelj škole Duško Zatezalo te dugogodišnja predsjednica Matice Hrvatske,ogranka Delnice Nives Marjanović.

Slikovnicu „Sretna kućica“ prezentirala je autorica Karmen Delač Petković.

Nakon toga su nastupali učenici prijavljenih škola i to: Fužine,Čabar, Skrad,Lokve,Brod Moravice, Mrkopalj, Delnice i Vrbovsko. Našu školu su  predstavile učenice Petra Miličević i Simona Stojanović sastavkom  "Prabaka i pradjed u Gomirju" (sastavak je u nastavku ovog teksta). Bogatstvo zavičajnog govora Gorskog kotara je neprocjenjivo. Treba ga sačuvati od zaborava, ne sramiti ga se i češće organizirati ovakve prigode te prezentirati njegovu ljepotu.

Završnu riječ uputio je načelnik općine Brod Moravice Dragutin Crnković, a podjelom zahvalnica učesnicima i Školama uspješno je  završilo ovogodišnje sijelo.

                                                                                  Učiteljica Vesna Trope

PRABAKA I PRADJED U GOMIRJU

Mi smo sestrične, Petra i Simona, i živimo u Vrbovskom. Naši prabaka i pradjed žive u Gomirju i mi jedva čekamo vikend da idemo k njima jer nam oni pričaju o svojoj mladosti.

Pričaju nam o svakidašnjim stvarima koje su se događale u njihovoj kući i selu. Volimo ih slušati jer pričaju  po „gomirski“ pa nam je još zanimljivije.

Baba nam je pričala da su ujutro ženska djeca oblačila  na se kikljice koje je sam šila, a muška djeca lače i košuljice. Dok bi baba pomagala djeci pri oblačenju, đed bi otiša u štalu naraniti blago. Kade bi ga naranio, baba bi išla pomusti krave. Još topla varenika bi se pušila iz dižve. Đed bi svako jutro pita babu isto: Oće li što biti za pojsti skoro? Baba bi se ljutila pa bi mu rekla: Jadno ti ne bilo, što me svako jutro pitaš isto konda ne znaš da moram najprije vareniku svariti i palentu skuvati! Poslije doručka svako bi otiša za svojim poslom. Đed u šumu,baba na njivu, a djeca u školu. Za ručak bi baba često kuvala gra i zelja i uz to krumpjera slančića. Nisu to baš svi voljeli jesti, ali nije im bilo druge. Poslije ručka djeca bi se igrala žmurke s drugom djecom iz sela. Baba bi ih zvala da dođu kući ali je oni ne bi čuli jer su se svi derali i zijali,a bilo ih je puno. Kade bi napokon došli kući baba bi ih pitala đe su bili do sad. Oni bi joj odgovarali da su se igrali pa je nijesu čuli. Baba bi ih onda poćerala na pašu. Jednom je njihova ćer dobila malo pašče. Dobro se ona brinula za njega ali je jednog dana pašče iza okuči vidlo mačku i potrčalo za njom. Mala je jaukala da joj je uteka paščićak i da se neće znati vrnuti kući. Đed je bio ljut ali je potrča za njim i jedva ga uvatio i donio kući. Mala je bila vesela što je paščićak  jopet kod kuće. Naveče bi baba metla kecelju, a ćer bi odma znala da treba pripraviti padelu za krumpjer kuvati. Često bi večerali kruv i vareniku, krumpjer i domaći sir ili police i špek. Baba bi s glave snimila rubac, a đed bi obo svoje lape pa bi svi zajedno sjeli i podivanili. Ponekad su se malo kamenčali ili kartali i već u 8 sati bi išli počivati.

Naša prababa nam uvijek priča zanimljive priče. Ponekad priča i nešto što je već ispričala, ali mi znamo da je stara i pomalo zaboravna, pa se samo smijuljimo i slušamo opet.

  Petra Miličević i Simona Stojanović,4.razred